Skoro 18 hiljada zločinaca iz Vojske Republike Srpske, Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske, Ministarstva odbrane Republike Srpske i Civilne zaštite Republike Srpske učestvovalo je od 10. do 19. jula '95. u srebreničkom genocidu. Ne zaboravimo nikada taj stravični podatak! Jer, trebalo je okupiti, mobilisati, naoružati, opremiti, prebaciti, nahraniti, da budemo totalno precizni, 17.342 ubica sa pripadajućim pomagačima za ostvarenje zločinačkih planova o istrebljenju Bošnjaka Podrinja i likvidaciji 8.372 nevina čovjeka.   

Srebreničane su pronalazili u masovnim (primarnim, sekundarnim, tercijarnim) te pojedinačnim grobnicama na lokacijama raspoređenim u čak 25 bosanskohercegovačkih te sedam srbijanskih općina. Zaključno sa prijestolničkim Beogradom. Ekshumirano je ukupno 7.119 žrtava. Više od hiljadu stradalih još je na spisku nestalih.

U Potočarima je danas dženaza za trideset tri žrtve genocida. Najstarija Šaha Cvrk prebacila je 81. godinu. Dječak Osman Cvrk nije dočekao ni šesnaestu. Dvadeset četiri Cvrka ubili su u genocidu. Postoje li, jadna majko, na dunjaluku užasniji užasi i bolnije boli od srebreničkog užasa i srebreničke boli?

Zlikovcima raznih kalibara pravosnažno je izrečeno 700 i kusur godina robije zbog ljeta genocidnog '95. Sitna je to, gotovo nikakva utjeha za unesrećene porodice, za rasturene domove, za preostale žive i izgubljene mrtve. Ima naš Avdo Sidran jednu pjesmu o Srebrenici koja na svome kraju veli:

„Čim se sumrak prvi javne, mi svoje kapije

Gvožđem mandalimo, da ne dođe i ne uđe

Onaj što je onomad ušao i došao, pa nam sve naše,

Milo i drago – od života rastavio!“

Ako mi je dozvoljeno nasloniti se na stihove velikog pjesnika, dodao bih da tako ponekad, najčešće u julu, poželim Srebrenica da me zagrli. I zauvijek uzme k sebi...