"Prvo što vidim kad se vratim u događaje od 9.marta 1991. godine je onaj trenutak kada je krenuo užasni napad na demonstrante sa svih strana sa ciljem da ih policija sabija do spomenika na Trgu i da ljudi tu jedni druge gaze i ubijaju. To bi se i desilo da ja nisam uzviknuo ono „juriš“ sa ciljem da sabijanje te opruge prestane i da se ona odapne u drugom pravcu u tom kontraudaru probijanju policijskog obruča policija je potisnuta. To prvo vidim. Ono što čujem i što nikad zaboraviti neću jesu riječi koje sam čuo na Trgu kada smo se davili u suzavcu. Usred tog haosa začuo se nečiji glas: nemate vi toliko suzavca koliko Srbija ima suza.“
Ovako se nakon trideset godina na čuvene demonstracije Devetog marta u Beogradu osvrće Vuk Drašković, jedan od njegovih glavnih aktera i lider Srpskog pokreta obnove najveće i najuticajnije opozicione partije u tom trenutku, piše Nova S.
- Kada se piše o Devetom martu počinje se od tog datuma a Deveti mart nije tada počeo. Deveti mart je praktično počeo 11. oktobra 1990. na Niškom polju, gdje sam na velikom mitingu rekao: „Bude li Srbija ostala vjerna Miloševiću i njegovoj generalsko-udbaškoj kamarili na izborima u decembru, uvešće nas u rat u kojem će nestati Jugoslavija, rat će izgubiti, zločine počiniti, pred svijetom nas obrukati, Srbija će završiti u međunarodnom karantinu a na kraju i pod bombama“. Milošević je uzvratio sedam dana kasnije kontra mitingom, takođe u Nišu i nazvao me je lažnim prorokom i ludakom.
- Nisam ja po nekom proviđenju i iracionalnom nadahnuću izgovorio te riječi. One su procurile iz dokumenta koji je dijeljen u ljeto kada se pripremao osnivački kongres generalske partije Saveza komunista Pokreta za Jugoslaviju a tamo je direktno pisalo kako se sovjetski drugovi oporavljaju, da je vlast izdajnika Gorbačova je pri kraju, da će se ponovo podizati Berlinski zid i kako će ponovo valjak Crvene armije preko Evrope a doći će i u Jugoslaviju da guši kontrarevoluciju. Za njih je bila kontrarevolucija sve što nije bilo tvrdorukaški staljinističko.
Znao sam da se priprema puč u Moskvi, da naši generali to intenzivno pomažu i pribojavao se šta će se iz toga izroditi. Znao sam čak i za detalje dogovora naših generala i tih sovjetskih staljinista. Njima je trebao kontrolisani rat i krvoproliće u Jugoslaviji kao osnov da bi jugoslovenska vlast po izvršenom moskovskom puču pozvala Crvenu armiju upomoć. Oni bi da gase rat koji su sami izrežirali i da se s tim brani komunizam.
Baš uoči 9. marta mi se ovdje bombardujemo filmom o Špegelju i kalašnjikovima koji dolaze – odakle? Iz Amerike? Ne. Dolaze iz Mađarske, dakle iz Rusije. Je li neko hapšen, jesu li ti kalašnjikovi oduzeti? Ne. Vrši se naoružavanje paraformacija u Hrvatskoj upravo sa željom da dođe do sukoba.
Tada sam napisao tekst „Šta hoće generali?“ i manje-više objelodanio ovu strategiju i završio ga riječima da im djecu Srbije za krvavi rat koji pripremaju nećemo dati. Onda su oni odgovorili na Televiziji Beograd da ja i SPO sarađujemo sa ustašama. Mi smo tražili demanti, oni su odbili da to urade i ja sam zakazao demonstracije za oslobađanje TV Bastilje u subotu 9.marta 1991.
- Kako Deveti mart nije počeo devetog marta, on se tada nije ni završio. Trajao je punih devet godina. Svake godine ili svakog mjeseca duh Devetog marta poziva na pobunu i saziva demonstracije i proteste. Duh Devetog marta je i onaj crni flor nošen za Sarajevom. Duh Devetog marta saziva Vidovdanski sabor 1992. godine koji traje sedam dana. Duh Devetog marta inicira velike demonstracije 1993. godine protiv nacističkog divljanja u parlamentu kada smo uhapšeni moja supruga i ja…Deveti mart su i tromjesečne demonstracije u zimu 1996/1997. godine. Konačno, Deveti mart je sazvao i Peti oktobar 2000, iako taj datum predstavlja izdaju i prodaju ideala Devetog marta. Zašto? Zato što je tada srušen samo Milošević i to uz pomoć terorističkih stubova njegovog režima: jedinice za likvidacije i zločine, Miloševićevih generala i Miloševićeve Udbe. Dakle, oni su proglašeni za oslobodioce i junake Petog oktobra i zato je Peti oktobar slom ideala Devetog marta.
- Klonio bih se ocjena o njemu zato što bi bile vrlo kompleksne i često kontradiktorne. U mnogo čemu je bio umjereniji i razumniji od onih koji su ga okruživali, a u mnogo čemu bio je Mefisto. Naročito nakon kosovskog sloma i kapitulacije i podizanja haške optužnice protiv njega. U trenutku kada je podignuta haška optužnica protiv Miloševića ja sam bio sa premijerom Grčke Konstantinom Micotakisom u rezidenciji grčkog ambasadora u Beogradu. Njemu je zazvonio telefon, javila mu se ćerka Dora i vidio sam da mu se lice zaledilo. Pričali su na grčkom. Sjeo je i rekao: ćerka mi javlja da je protiv Miloševića podignuta optužnica u Hagu. Potom se uhvatio za glavu i promrljao: šta joj je ovo sad trebalo, mogla je bar još malo da sačeka. Mislio je na Luiz Arbur, tužiteljku haškog tribunala. Pitao me je šta mislim. Odgovorio sam da je to katastrofalna odluka i da Milošević od tog trenutka postaje zvijer satjerana u ćošak koja će, da bi branila svoju glavu morati da brani svoju vlast a braniće je zločinima. Plašim se da ću mu prva meta biti ja zato što vodim najjaču stranku opozicije. Tako je i bilo - zaključio je Drašković.
