Dra­gan Ni­ko­lić Ga­gi, ko­ji slu­ži ka­znu od 30 go­di­na za­tvo­ra u Za­be­li kod Po­ža­re­v­ca, ispri­čao jeda su po­sljed­njih da­na 1993. go­di­ne on, po­ko­j­ni Bra­ni­slav Tr­la­jić, po­zna­ti­ji kao Ba­ta Tr­la­ja, i Mi­lo­van Vu­ji­sić Vu­ja u Po­ža­re­v­cu pre­tu­kli ne­ko­li­ko Ita­li­ja­na zbog to­ga što su ogo­va­ra­li ta­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća.

 - Oko No­ve go­di­ne sj­edi­li smo u lo­ka­lu "Ka­fe-ka­fe" Trla­ja, Mi­len­ko Tra­v­ka (Sa­ma­r­dži­ja, prim. aut.) i Mi­lo­van Vu­ja, ko­ji je od­go­va­rao za ubi­stvo Ran­ka Ru­be­ži­ća. Ina­če, Vu­ja se u to vrije­me za­ba­vljao sa kće­r­kom ta­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka Mi­lo­še­vi­ća. Dok smo sjedili u lo­ka­lu, za­mo­li­li su ga da ode do te­le­fo­na jer tre­ba hi­t­no da se ja­vi, zo­ve ga Ma­r­ko Mi­lo­še­vić - pri­jse­ća se Ga­gi u razgovoru za Kurir.

Plju­vali Slobu 

Ka­že, nakon te­le­fo­n­skog raz­go­vo­ra, Vu­ja se vra­tio za sto i pi­tao ga da kre­ne s njim za Po­ža­re­vac.

- Pi­tao me: "Ho­ćeš li, bra­te Ga­gi, do Po­ža­re­v­ca? Do­šli su ne­ki iz Ita­li­je, pro­zi­va­ju i plju­ju Ma­r­ko­vog oca". 

- Od­mah smo kre­nu­li sa dva au­to­mo­bi­la, sje­ćam se da smo se tr­ka­li na pu­tu do Po­ža­re­v­ca. Ta­da, u ka­fi­ću "Ro­le­ks" u Po­ža­re­v­cu, pr­vi put sam vi­dio Ma­r­ka i upo­znao se s s njim - na­sta­vlja Ni­ko­lić.

- Kre­nu­li smo da ih tra­ži­mo, ali ni­g­dje ih ni­je bi­lo. Me­đu­tim, on­da smo ih vi­dje­li kroz izlog jed­nog lo­ka­la u cen­tru gra­da. Sjedli su bli­zu šan­ka. Ka­fić je bio pun. Ispred ka­fi­ća Vu­ja mi je re­kao: "Ne­će­mo da pra­vi­mo pro­ble­me i da ih bi­je­mo, sa­mo da ih opo­me­ne­mo". Re­kao sam mu "va­ži", ali ni­sam to zai­sta mislio. Moj pri­ja­te­lj Tr­la­jić bio je vo­đa Gro­ba­ra i če­sto mi je pri­čao o nji­ho­vim tu­ča­ma. On je uvijek bio ra­spo­lo­žen za tu­ču - ka­že Ga­gi.

Čim su ušli u lo­kal u kom su Ita­li­ja­ni sje­de­li, pri­šli su nji­ho­vom sto­lu.

- Ja sam re­kao: "Ogo­va­ra­te pred­sjed­ni­ka, sram vas bi­lo.“ 

Upla­ši­li su se, na­re­dio sam im da di­g­nu ru­ke i ra­zo­ru­žao ih. Je­dan je imao "be­re­tu". 

Pra­v­da­li su se da ne­ma­ju ni­ka­kve ve­ze s tim, da ni­šta lo­še ni­su pri­ča­li i da su pret­hod­ne ve­če­ri do­šli iz Ita­li­je - pri­sje­ća se Ga­gi do­ga­đa­ja. On je uzeo te­le­fon i ra­zbio ga o izlog. Ta­da je na­stao haos, Ni­ko­lić i Tr­la­ja po­če­li su da ih tu­ku.

  Službene legitimacije  

- Ne­ko od gos­ti­ju je bio advo­kat, a po­što smo mi ima­li pi­što­lje, pi­tao nas je da li ima­mo slu­žbe­ne le­gi­ti­ma­ci­je. Tr­la­ja ga je gu­r­nuo, ostao je zbu­njen, ni­je znao šta ga je sna­šlo - ot­kri­va jed­nu od si­tua­ci­ja u ko­ji­ma se na­šao s pri­ja­te­lji­ma Dra­gan Ni­ko­lić.

Po­slije in­ci­den­ta sje­li su u ko­la i kre­nu­li za Beo­grad.

- Ma­r­ku je bi­lo dra­go zbog sve­ga, htio je da se dru­ži­mo. Tra­žio je da do­đe­mo u Po­ža­re­vac. Sje­ćam se da je re­kao "ako ja do­đem u Beo­grad, ne mo­gu da se ze­zam. Otac mi ša­lje osiguranje".

Ispra­tio nas je dži­pom, po­što su u to vrije­me bi­li po­li­ci­j­ski pu­n­k­to­vi, pa da nas ni­ko ne bi uzne­mi­ra­vao - za­vr­ša­va on pri­ču o do­ga­đa­ju o kom su i ta­da me­di­ji izvje­šta­va­li.