Sarajevo Film Festival. Sedam dana blještavila i umjetnosti, dani kada grad živi 1.000 na sat. Sve je puno, ulice, kafići, ćevabdžinice, buregdžinice... Ne može muha da prođe Ferhadijom, ulicom Branilaca, Titovom... Sve vrvi.

Jede se i pije, gledaju filmovi.... I sve je divno i krasno. Nema ni smeća, nema ni pasa lutalica. Grad je sve podredio SFF-u i tako i treba da bude. Ali ne treba samo sedam dana u sedmici Sarajevo biti u fokusu regiona, i to samo zbog SFF-a.

Istina, za vrijeme SFF-a, regionalni mediji bruje o Sarajevu. Živ je sarajevski duh. Grad film. Turista je na stotine hiljada. Arapa, istina, najviše. Oni i ne znaju da je SFF. Njima su važni SCC i Trebević. Ali, ima drugih. I ne dolaze samo zbog SFF-a niti „ludog“ provoda.

S druge strane, kada prođe 23. avgust, kada se ugasi blještavilo, vratimo se svi u realnost. U grad u kojem je fajront poslije ponoći, grad u kojem nema muzičkih događaja, nema svjetskih zvijezda, nema pravih kulturnih dešavanja. Ali, ima žohara, ima smeća. Nema vode, nekad ni struje.

Pogledamo Sarajevo i vidimo realnost. Od sarajevskog duha se ne živi, prave muzičke zvijezde nas kilometrima zaobilaze. U posljednjih pet godina, osim nekoliko poznatih DJ-jeva, nema nikoga.

Sarajevom haraju lokalni izvođači i s tim smo se pomirili.

Oni koji nešto treba da urade od Sarajeva prave kasabu. Promoviraju ćevape kao pravi sarajevski brend. S baklave se prešlo na ćevap, a tražit će se i zaštita somuna.

Dok se mi bavimo ćevapima i somunima, prolaze vozovi.

Jer, Sarajevo nije samo SFF, niti ćevap i burek.