Godina 1998. Jutro u redakciji „Dnevnog avaza“ i priprema novog broja novine. Uvijek u takvim prilikama, Sizif mi je na pameti. Taman otkotrlja kamenčinu do vrha, ona se sjuri i - sve iz početka.

Zazvonio je telefon. Poziv od tadašnjeg višeg zamjenika visokog predstavnika u BiH Hansa Šumahera (Schumacher).

Otkud on na sabahu, prostrujalo mi je kroz glavu.

Brutalno su ogovarali jedan drugog

- Hvala ti što sam izgubio posao zbog tebe - rekao je i spustio slušalicu.

Malo je reći da sam ostao bez teksta!

A onda sam povezao. Jutrošnja priča koja je bila i glavni naslov novine o tome da je američki specijalni predstavnik za Balkan napravio dar-mar je razlog.

- Desilo se - prošlo mi je kroz glavu. I uopće mi nije bilo drago. Naprotiv!

Već sam nedavno na istoj ovoj stranici pisao o tome kako su se Šumaher i Žak-Pol Klajn (Jacques-Paul Klein), tadašnji prvi zamjenik visokog predstavnika, mrzili iz dna duše. I da su preda mnom brutalno ogovarali jedan drugog.

Obojici sam stalno kukao da to ne rade i da vode računa šta pričaju. Kao papagaj ponavljao sam:

- Ja nisam fratar i ovo nije ispovjedaonica. Novinar sam i nekad nešto što kažete može izaći u novinama - upozoravao sam. Zalud.

Obojica su pričala    bezrezervno. Svačega sam se naslušao. I moram priznati da ovdje objavljujem samo djeliće onoga čemu sam svjedočio. Neke stvari ne bih ni u memoarima napisao!

OHR: Zvali su i pričali

Helem, kada su Klajn i Šumaher govorili jedan o drugom, imali su istu „oznaku“, kao da su se dogovorili.

- Šta kaže zid - pitali bi ili pričali s blago rečeno podrugljivom facom gledajući u lohotni zid od rigipsa koji ih je dijelio.

Nikad nisam rekao šta govore. Uvijek bih odgovorio ono što i sami znaju - da se mrze.

Strastven, tvrdoglav, zadrt, srčan

Šumaher je izgledom malo podsjećao na Nijemca. Ponašanjem je bio više Balkanac od biranih ovdašnjih ljudi. Strastven, tvrdoglav, zadrt, srčan.

Ni Klajn nije ništa manje zaostajao. Čak je i prednjačio u toj sumanutoj utrci. Pušio je. I to onu tešku cigaru. Dimilo je iz njega k'o iz boljeg zeničkog dimnjaka.

Nedavno, 20 godina kasnije, njihov zajednički šef, Karlos Vestendorp (Carlos Westendorp), „priznao“ mi je u intervjuu da mu je to bio poseban i neobičan izazov, ali i otežavajuća okolnost u radu.

- Da. Mrzili su se. Bilo mi je to teško „hendlati“. Zahtijevalo je dodatne i posebne diplomatske vještine. Na kraju je Šumaher izgubio u tom ratu. A bio je težak čovjek, priznajem - rekao mi je Vestendorp.

A meni Hans nije bio težak čovjek. Osim što je neumjereno pričao, a ja se uvijek patio šta ću s tim što priča. Aman! Novinar sam!

Žak i Hans su me doživljavali kao psihologa. Izlijevali su žuč preda mnom, a ja se gušio u moru informacija.

Osjetio sam i da nisam baš „popularan“ u ostatku OHR-a, jer im remetim koncept. Ali, nisam kriv. Oni zovu, a ne ja. I oni pričaju. A ja ne pišem. Meni je gore nego njima!

I onda sam napisao priču. I jeste mi Šumaher sve ispričao.

Došao je u Sarajevo Robert Gelbard, američki specijalni izaslanik za Balkan.

„Postrojio“ je tipično američki naše lidere i svašta im nagovorio, suočio ih s dokazima kriminala, korupcije, nezakonitosti... Hansu sam rekao da ću objaviti priču i da ću se potruditi da se on ne prepozna kao izvor. Prenio sam mu i šta još znam iz drugih izvora i da će to biti u priči. On je klimao glavom.

Sutradan ću skontati da me nije ni slušao. Vjerovatno je smišljao nove pakosti protiv Žaka. Mora se čovjek braniti, napadao ga je.

Hans je otišao. Nikad se više nije javio. Vestendorp je za tren odahnuo, jedan teret manje, a Klajn se nastavio samouvjereno šepuriti. I pozivati na jutarnji espresso. Priznajem da su to bile i ostale najneobičnije jutarnje kafe koje sam s nekim ispijao.

Kada iz ove perspektive, 20 godina poslije, pogledam, rat između njih dvojice izgubio je onaj bolji. Barem kao čovjek. Klajn je ostao pobjednik na bojnom polju i uživao u tome.

Nastavljen je naš jutarnji ritual kafenisanja.

Zelene bandere u gradu bez svinjetine

- Jesi li primijetio da su bandere ulične rasvjete u ovom gradu zelene boje - rekao je jednom ne skrivajući jed u glasu.

- Nisam – iskreno sam uzvratio. „Vidim da češće ne rade nego što rade i da svijetli u po' bijela dana“ – dodao sam.

- Ovi tvoji svim silama nastoje napraviti muslimanski grad od glavnog grada – nastavio je Klajn. „Nema ni svinjetine u prodavnicama“, pečatirao je svoj stav.

- Svinjetine - upitao sam zbunjen. Priznajem, prvo što mi je naumpalo je da je Klajn Jevrej. A oni ne jedu svinjetinu. Valjda.

- Da, da. Nema toga u sarajevskim prodavnicama – nastavio je istim tonom.

Vestendorp: Šumaher je izgubio u tom ratu

Već mi je debelo išao na živce. Prosto, potpuno netipično za Amerikance (bar one koje znam, a znam ih podosta), demonstrirao je nekakvu „kolonijalnu nadmoć“.

- Ma ima – uzvratio sam, ne krijući da sam ljut. „Hajde, idemo odmah do nekoliko prodavnica oko nas. Pa ćeš vidjeti. Nema toga u ovom gradu ko trgovcima može narediti šta da prodaju, a šta ne. Svinjetine ima onoliko koliko se traži - rekao sam.

Klajnu se nije dalo hodati vani. Vidio je da su dva ovna na brvnu. I promijenio je temu.

Afera koja je žestoko pogodila Klajna 

Još dugo poslije toga ostao je u BiH. U jednom momentu bio je šef svega pod kapom Ujedinjenih naroda u našoj državi. A svega je tu bilo.

Ne mislim samo na brojne agencije. Mnogo više, mislim na svakojake ljude. 

Jedan od njih je bio i jedan, čini mi se, Sirijac. On se, dok je Klajn više oblačio nego vedrio UN-om u našoj zemlji, bio neodvojiv od njega.

E taj lik će se kasnije naći pod serijom teških optužbi UN-a. Ta međunarodna organizacija teško se suočava sa samom sobom, ali su u njegovom slučaju ipak morali.

Da skratim, Sirijac je brutalno istjeran iz UN-a, čini mi se i da je osuđen u nekom sudskom postupku i Bog zna gdje je sada.

Klajna je afera tada žestoko pogodila. Bio je šef tom liku, koji je svašta radio. Šef ništa nije znao.

I vjerujem da je tako.

Klajn je radije živio u nekom svom svijetu, vodio neke svoje bitke i ratove, nego suočavao s realnošću...