Znam da je bilo 1998. ili 1999. godine, jutro, devet - pola deset. Ne kasnije.
Imao sam ritualnu kafu sa Žak-Polom Klajnom (Jacques-Paul Klein), zamjenikom tadašnjeg visokog predstavnika u BiH Karlosa Vestendorpa (Carlos Westendorp). Španski visoki predstavnik imao je uzbudljiv mandat. Ali, to je druga priča.
Her Flik i špijunski podaci
Klajn je tradicionalno pušio svoju cigaru, a ja cijedio espreso. I tračali smo. Naravno, međunarodnu zajednicu. On je bezrezervno mrzio njemačkog zamjenika visokog predstavnika Hansa Šumahera (Schumacher), a ovaj mu je uzvraćao istom mjerom, preda mnom! U zgradi u centru Sarajeva, njih je dvojicu dijelio lohotni zid od rigipsa. Dakle, sve se moglo čuti. A ni oni nisu krili da se mrze.
Dok je Klajn neselektivno secirao Šumahera, časteći ga nimalo diplomatskim epitetima, u ured mu je ušao lik koji me neodoljivo podsjetio na her Flika (Flick) iz kultne serije „Allo Allo“.
Iza „lenonki“, treptale su uplašene oči. Sitan čovjek, džepno izdanje insana, pokušavao je najskrivenije što može saopćiti Klajnu nešto što ja ne bih smio čuti.
Prišao mu je i počeo šaputati.
Klajn je skočio kao oparen najvrelijom vodom. Lavom, zapravo.
- Štaaaaa - proderao se iz sveg glasa.
To što sam se ja stresao je i logično. Ali se stresao i OHR, a potom i cijela međunarodna zajednica.
- Šta je bilo - pitao sam pomiješanim glasom iznenađenja i straha. Kad Klajn ovako skače, negdje moraju padati bombe, proletjelo mi je kroz glavu.
Okrenuo se prema meni, iskolačenih očiju i sav ustreptao povišenim glasom mi je „saopćio“:
- Šta šta je bilo! Tvoj Alija poslao je jutros 6.000 mudžahedina na Brčko - sipao je. Cigara mu je letjela među prstima ruku kojima je mahao i izdavao komande. Her Flik je i dalje bio u uredu i tiho biflao detalje obavještajnih službi.
Mudžahedini su popakovani u autobuse i poslani. Idu prema Brčkom. Špijuni ih prate i izvještavaju.
Klajn je sipao komande: da mu daju na telefon komandanta SFOR-a, generala ovog, generala onog, Pentagon („oni sad spavaju“, promrmljao je her Flik da ga upozori), Američku ambasadu...
A kad se voda razbistrila...
Ja sam sjedio zbunjen.
- Žak, to je nemoguće. To ne može biti. Mislim, volio bih da ima neko ko može 6.000 Bošnjaka usmjeriti u jednom pravcu, ali to ne može čak ni Alija – izustio sam prvo što mi je palo na um čim sam se malo sabrao.
- Napolje, napolje... Imam situaciju da hendlam – odgovorio je Klajn i izgurao me vani. Kolateralno, izguran je i „Her Flik“.
Zbunjen, izašao sam iz OHR-a i skontao da odem do Predsjedništva i pitam kakve su to mudžahedine okupili, otkud i što baš na Brčko (mada mi to baš i nije bilo toliko nelogično, ako odbacimo galaktičku nelogičnost same premise da 6.000 ljudi autobusima juriša negdje).
U Predsjedništvu, naravno, nisu imali pojma. Ali, alarmirano je sve što se moglo alarmirati da se otkrije ko to ide da „osvoji Brčko“.
Ubrzo se voda razbistrila.
Tog ranog jutra 1998. ili 1999. godine, grupa hadžija, samo ih nije bilo 6.000 sigurno, krenula je autobusima na hadž. Pratili su ih je rodbina, komšije, prijatelji, pa je stoga taj skup imao prisutnih oko 6.000 duša.
Krenuo sam brže-bolje da Klajnu javim tu informaciju. Rekoh, kako se bio nadig'o u uredu, još će i rat pokrenuti. Sve zbog her Flika i špijuna.
Imao sam broj njegovog mobitela i pozvao ga odmah. Alija u susjednoj sobi nije imao pojma šta se dešava.
- Da! – dreknulo se s druge strane žice.
- Žak – rekao sam - nisu mudžahedini. Hadžije idu autobusima u Meku i rodbina ih je pratila jutros. I idu... pokušao sam reći dalje, preko Brčkog na Beograd, Niš, pa Istanbul... ali me prekinuo.
- Ne mogu pričati, krizna je situacija - grmio je penzionisani američki general.
Šef njegovog kabineta bio je jedan oniži Britanac, Ed Luelen. Razuman i odmjeren čovjek kojeg su te osobine i izuzetna radinost i pedantnost dovele do kabineta britanskog premijera.
Pozvao sam ga da mu kažem šta se dešava i da proba saulisati šefa. Obećao je da će bar pokušati.
Došao sam u redakciju izrazito pod dojmom svega što se desilo. Kao u trileru, sve je stalo u sahatak vremena.
Malo je reći da su me prsti svrbjeli da sve napišem.
Samo, šta dobivam pričom koja će ismijati međunarodnu zajednicu, meni zatvoriti vrata većini izvora informacija, a nad „Avazom” dovesti barem borbene helikoptere SFOR-a!?
Priča 20 godina poslije
Čekao sam s nestrpljenjem ko će me prvi pozvati.
Ne kladim se u životu, pa nisam ni tada, ali sam računao na dvije osobe - Šumaher, da uživa ili Luelen, da smiruje.
Pozvao je Luelen.
- Sve znaš. Molim te... - počeo je nasilu smirenim glasom dobri Luelen.
Prsnuo sam u smijeh. Pa stvarno nisam mogao izdržati. Međunarodna zajednica obrukala se najstrašnije.
- Vidi, imaš sve što zatražiš dok smo god ovdje. Svaka ekskluziva je tvoja. Nemoj objaviti ovo, molim te - istim glasom saopćio je Luelen.
Balkanski tvrdoglavo odbio sam. Čak sam zaprijetio da ću prijateljima u „The New York Timesu“, na CNN prenijeti šta znam, a oni će dalje.
- Nemoj to raditi. Imaš dobru ponudu i moju riječ. Čut ćemo se – završio je Luelen.
I evo, 20 godina poslije, priča je tu.
