Mostarski Zrinjski je u avgustu 2022. godine u Bratislavi propustio ispisati historiju bosanskohercegovačkog fudbala i plasirati se u grupnu fazu Konferencijske lige. Reklo bi se - i to je sve. Opet zamalo, nama „zabremedet“, a inače veoma skromno iz ugla klubova u okruženju.
Ovaj rezultat Zrinjskog, koji je bio izuzetno blizu plasmana u Konferencijsku ligu, ne u Ligu prvaka ili Ligu Evrope, najbolje je što je jedan bh. klub uspio napraviti u prošloj godini i ma koliko je zarađenih 1,4 miliona eura Zrinjskom velika stvar, istovremeno je poražavajuća činjenica da opet nigdje nismo napravili iskorak.
Ako pogledamo ostale bh. klubove u evropskim takmičenjima, onda će biti jasnije da se ne ostvaruje apsolutno nikakav napredak.
Ekipa Veleža je, pomalo neočekivano, nakon dobrih izdanja godinu ranije, eliminirana od Hamrun Spartansa s Malte, Tuzla City, ruku na srce, i nije mogao više protiv AZ Alkmara, a možda i najsramotniji rezultat već na startu evropskog nastupa napravio je Borac, koji je ispao od B36 Toršavna s Farskih Otoka.
U košarci nam ide još gore, iako je potpuno drugačiji sistem takmičenja, što možda i otežava stvari (u fudbalu barem dobiju priliku igrati pretkola od kojih se zarađuje). O Euroligi niko iz BiH i ne razmišlja i još dugo neće, ali da će i regionalno košarkaško takmičenje biti san, nije nam na čast.
Igokea iz Laktaša igra ABA 1 ligu, nije baš ni u vrhu, a drugi rang ovog takmičenja igraju Široki, Borac i SPARS. Premalo za sport koji je donio titulu prvaka Evrope u našu zemlju.
Treći najpopularniji kolektivni sport kod nas je rukomet, a ni tu se ne možemo pohvaliti velikim evropskim uspjesima.
Gdje su uzroci? Obično se hvalimo kako smo sportski talentirana nacija. Možda jesmo talentirani, ali to samo rezultati mogu potvrditi.
Ako ćemo najrealnije sagledati stvari, onda je jasno da smo na najnižim granama, i kada se radi o klubovima, upravo zbog države. Politika koja decenijama kroji sudbinu ljudi u BiH iskrojila je i to da nam je sport u potpunom haosu.
Uredu, država ne mora davati novac klubovima, ne daju ga ni u najrazvijenijim sredinama, ali država bi trebala kreirati ambijent u kojem klubovi mogu prosperirati. Prije svega bi se to trebalo odnositi na ekonomiju, koja bi, da je jaka, mogla ulagati i u sport. Nije baš da nema ni jakih kompanija, ali vlasti koje su nas vodile prije bi dio kolača za sebe i svoje stranke nego da se to uloži u sport.
Od svega je najgore što ovo nije privremena stvar i što je sport toliko potkopan u našoj zemlji da niko ne treba očekivati brz oporavak. Bez obzira na to što su neki koji su nam krojili sudbine otišli s vlasti, oporavak države, a i sporta će trajati.
