U 2001. godini, Vesna Trivić, zamijenila je Slađanu Đogani u popularnoj grupi „Đogani fantastiko“ i snimila pjesmu „Ponekad“, koja postaje jedan od velikih hitova. Tokom rada u grupi, zbližava se sa Đoletom Đoganijem sa kojim kasnije počinje da živi i dobija sina Adrijana. Nakon nekoliko godina, par postaje bogatiji za još jedno dijete, kćerku Lauru. Uz svoj trud i podršku supruga, Vesna je postala jedna od popularnih pjevačica u Srbiji i šire, piše Pulsonline.

U emisiji „Preživeli“, prvi put javno je govorila o svom odrastanju i teškom djetinjstvu, kada je majka sa samo godinu dana, zbog loše materijalne situacije ostavila u Zvečanskoj, da bi je nekoliko mjeseci kasnije krstili prijatelji njene majke, koji su joj pružili topli dom. Ipak, njen put do normalnog života i popularnosti bio je pun prepreka, a sama činjenica, koliko je imala teško i bolno djetinjstvo, govore i suze popularne pjevačice, koje nikako nije mogla da zadrži.

- U svojim tridesetim godinama, moja majka se zaljubila u mog oca i zatrudnila sa mnom, ali je kasnije bila primorana da me ostavi u Zvečanskoj. Tata nas je napustio, nije htio da plaća alimentaciju, a ona nije imala normalne uslove za život – počinje svoju bolnu ispovijest Vesna i dodaje:

- Otac me je priznao i nosim njegovo prezime Trivić, ali nikada nisam dobila odgovor zašto me je napustio. Kasnije se oženio i dobio još jednu kćerku, tako da nije htio da preuzme obavezu oko alimentacije, a samim tim nije htio ni kontakt sa mnom. Nemamo ga ni dan danas. Moja majka, nikako nije mogla da plaća sve račune, živjele smo u jednoj garsonjeri i onda sam jedno vrijeme bila u Zvečanskoj. To je jedna velika trauma. Sjećam se pojedinih detalja, bila sam jako mala i znam da sam puno plakala. Kada imate kćerku i dijete noću ima temperaturu, ono traži majku, a mame nema, to je baš bilo onako strašno – priča Vesna kroz suze.

Nema opravdanja

Dodaje da nema opravdanja da roditelj ostavi dijete.

- Nema opravdanja. Poprilično znam da joj je bilo jako teško i da je patila. Zapravo, tako se ona i upoznala sa mojim kumovima, koji su njoj pomogli. U toj fabrici, u kojoj je ona radila, bio je stariji bračni par bez djece. Ona je toliko plakala i tražila i način da me vrati, da su se oni na kraju sažalili. Ja sam bila možda nekoliko mjeseci u Zvečanskoj. Oni su joj predložili da joj pomognu. Krstili su me i ja sam prešla da živim kod njih. Valjda je takva procedura bila, da sam ja morala da budem negdje, gdje Centar za socijalni rad zna da sam ja zbrinuta. Do sedme godine sam živjela kod njih, dok mama nije sredila svoju stambenu situaciju, a onda sam se u prvom razredu osnovne vratila kod nje. Oni su mene kao rođeno dijete gledali, mazili, pazili, čuvali. Iskrena da budem, očev nedostatak, nisam preterano ni osjetila, jer sam baš imala veliku pažnju i ljubav od strane kumova i moje mame– kaže popularna pjevačica.

Nakon toga otkriva da je ona zapravo katolkinja.

- Kumovi su iz Varaždina i ja sam krštena u katoličkoj crkvi, tako da sam ja zapravo katolkinja. Zbog toga ja svake godine slavim sve praznike duplo.

Prelazak iz toplog i ušuškanog doma kod kumova za nju je bio traumatičan, jer kada se vratila da živi sa majkom, ponovo nije imala adekvatne uslove.

- Prelazak iz te jedne ušuškane porodice u kojoj je sve bilo na vrijeme, za mene je bilo traumatično, jer mama jeste sredila stambeni prostor, ali je i dalje morala da radi dva posla. Nisam imala toplo jelo da me sačeka kada dođem iz škole, grijali smo se na smederevac, pa smo zajedno morale da skupljamo drva. Da bih otišla na rekreativnu, djeca su morala da skupljaju pare za mene, jer ja nisam imala.. Televizor nisam imala do 12 godine – dodaje.

Teško podnijela

Gubitak kumova teško je podnijela, ali i ponovo doživljava traumatičnu situaciju.

- Kuma je preminula 1993. godine, a kum 1996. Kada je kuma preminula, ja sam već tada bila osmi razred. Upisala sam se u plesnu školu kod Đoleta i Slađe i već tada sam dosta putovala i radila. To sam baš teško podnijela. Nastavila sam da živim kod kuma povremeno, da on ne bude sam. Cijeli život su oni mene vaspitavali, da će taj stan da ostane meni i da sam ja jedina njihova. Ja sam znala da sam ja njihovo sve. U nekom momentu 1995. godine, sa plesnom grupom sa putovala non-stop. Jednog momenta zvonim na vrata kod kuma i otvara mi žena ista kao moja pokojna kuma. Stala sam i skamenila sam se. To je zapravo bila sestra bliznakinja od moje pokojne kume. Ispostavilo se da su oni imali dijete, a da ja to nisam znala. To je stara priča prije mene kad su bili mladi – priča Vesna.

Kaže da joj to bila možda najteže.

- Ja stojim na vratima i gledam kumu koja mi užasno nedostaje, ali ispred mene stoji žena koja nema te tople crte lica, to je bilo strašno. On meni nikada nije pričao o tome ništa, jer se u to vreme nije pričalo na takav način sa djecom, kao što mi danas razgovaramo. Ja sam te neke detalje saznala od komšinice iz prizemlja. Oni su u mladosti bili zajedno i dobili su sina. Tada mi se ponovo, preko noći se mijenja sve. Ja više tu nisam poželjna, a pazila sam tog čovjeka tri godine da ne bude sam. Kuhali smo, živjeli smo zajedno. U tom momentu ja odlazim iz stana onako razočarana. Negdje na zimu 1996. godine, snimali smo film sa Draganom Mirković i mene zove mama da idemo kod kuma. Nisam htjela, ali sam na njen nagovor ipak odlučila da odem. Ona je znala sve, iako joj ja ništa nisam rekla. Kako sam išla ulicom i pjevala, ona mi je u jednom monetu rekla da šutim, jer ne valja da pjevam. Ja rekoh, šta ti je, svi me znaju u komšiluku da sam takva, a ona me je u stvari pripremala za ono šta ću da vidim. Čovjek se prepolovio, prehladio se i za dvije sedmice je otišao. Tu nastaje završetak jednog načina života i završava se to neko bezbrižno djetinjstvo – dodaje.

Kaže da tada shvata da zapravo drugi put u životu gubi nešto što nije ni imala, iako su pričali o tome.

- Shvatam da moram da se borim, da radim i čini mi se da sam tu preko noći sazrela. Shvatila sam da ni na koga ne mogu da se oslonim, sem na samu sebe – kazala je.

Pokušala stupiti u kontakt

Vesna je u emisiji „Preživeli“ na televiziji K1 otkrila i da su postojali periodi kada je pokušavala da stupi u kontakt sa svojim biološkim ocem, ali da je naišla na zid.

- Ja sam njega tada već totalno izbrisala. Bila sam sedmi razred i nije bila moja potreba, već nagovor moje drugarice Katarine, da stupim u kontakt sa njim, jer je i sama bila dijete razvedenih roditelja. Ona je našla telefon od njegove supruge i odlučila sam da pozovem. Kada se javila, rekla sam: „Dobar dan, ja sam Vesna Trivić, kćerka vašeg supruga i samo sam htjela da vam kaže da i ja postojim“. Ona mi je odgovorila, da ja za njih ne postojim i da ih više ne zovem. Našla sam opravdanje i za to, jer žena možda nije znala da ja postojim. Bilo mi je malo krivo, ali sada sam ok sa tim stvarima. Ne možeš ništa na silu da radiš. Znam samo, da ukoliko nekada dođe do nekoga razgovora sa njim, to će biti poprilično teško, jer hoću da znam mnoge odgovore.

U 12 godini počela je da igra kod Đoleta i Slađe, da bi već sa 13. počela da zarađuje od nastupa.

- Mama mene od 13. godine nije finansijski osjetila. U 16. godini, nisam više živjela sa njom. Prešla sam kod moje drugarice Katarine u Žarkovo. Njena mama je dolazila stalno da nam pomaže i to mi je bio najlepši period. Zarađivala sam tako što sam radila u plesnoj školi kod Đoleta. Držala sam zagrijavanje mlađim grupama. To je bio neki sitan novac, ali za mene top, da imam pun frižider i da kupim sebi nešto, plus smo dobijali novac od nastupa.

Vesna je 2001. godine zamijenila Slađu u grupi „Đogani“ i tada počinje da preživljava pravi medijski linč.

- Iako još nismo ni znali da li ću početi da pjevam u grupi, bila sam snimila jednu probnu pesmu, izašla sam na naslovnoj strani tabloida. Slikao nas je neki paparaco u nekom kafiću i tu su počele razne priče. Tada je on mnogo razgovarao sa mnom, smirivali smo jedno drugo – priča Vesna o svom prvom susretu sa medijima i otkriva kako je majka reagovala na njen prvi veliki uspeh.

Navodi da je mama tada sve saznala.

- Ja sam se rodila kao jedno bijelo dijete, a moji su svi poprilično tamnoputi. Na porođaju joj je babica rekla da ću ja da budem nešto posebno i ona je to zapamtila. Da li je to ta neka pozitivna priča u koju sam ja željela da vjerujem u cijelom to mraku, pa me je to nekako držalo, da ću biti nešto posebno, ne znam. Interesovanje i talenat za igranje i pjevanje sam pokazivala još dok sam bila kao dijete kod kumova. Uvijek sam morala da budem u centru pažnje – dodaje i otkriva zbog čega je prestala sa radom plesna škola.

- Opet je to jedna teška priča. U 2011. sam imala spontani i upala sam u poprilično u depresiju jedno godinu dana. Đole je bio angažovao djevojke iz grupe da završe tu sezonu umjesto mene, ali sam tada shvatila da ja to više ne mogu da radim i posvetila sam se u to vrijeme svom sinu – dodaje.

Od 2003. godine, grupa „Đogani“ nije nastupala u Beogradu, Vesna smatra da je prema njoj i Đoletu načinjena velika nepravda, ali da ne žale, jer ih publika u inostranstvu jako voli i poštuje.

- Niko nas nije zvao od 2003. godine u Beogradu da nastupamo. Nekako u drugim zemljama, obično muzičare prvo ispoštuju kod sebe, prije nego što ih puste u svijet. Mislim da je načinjena velika nepravda prema Đoletu i meni, jer su naše pjesme hitovi i publika nas voli, ali Bože moj, sve je to meni ok – zaključila je Vesna u emisiji „Preživeli“ na televiziji K1.