Zdravko Čolić je sredinom osamdesetih odlučio da se malo odmori od muzike. Postao je privrednik. Živio je u to vrijeme, od 1985. do 1989., uglavnom u Zagrebu.
- Bio sam neka vrsta menadžera i čovjeka koji je imao određena uložena sredstva u oblasti telefonije. A šira javnost je saznala da se bavim malom privredom tek kada sam uhapšen u Ohridu zato što sam kreditna sredstva pretvarao u devize. Devize je tada bilo jeftinije kupiti u Makedoniji nego u Beogradu i Zagrebu - ispričao je Čola.
Na pitanje kakvo je to bilo iskustvo za njega, tada omiljenog čovjeka u Jugoslaviji, on je odgovorio:
- Bilo je vrlo neprijatno. Ljudi su kupovali devize u tim albanskim selima. Pratili su me sve vrijeme, jer šta ja radim tu u februaru, kad nema ni koncerata, ni turista. A ja natovaren u grombi kaputu kao u pjesmi "Bijelog dugmeta" i oni me sačekaju i uzimaju mi sve devize. Kasnije je Ante Marković uveo legalnu kupovinu deviza i da sam sačekao osam mjeseci – ne bi do tog hapšenja ni došlo. Ali, to su bile čiste pare, nikakva crna lova.
U pritvoru je, kaže, proveo tri dana.
- Prvi dan sam bio u kancelariji kod načelnika. Poštovan sam. Voda i pljeskavica. Onda sam poslan u hotel da prespavam, a ujutru bih dolazio na razgovor. Cijeli dan traje razgovor, od osam ujutru do osam uveče. To je bila vrsta pritvora s tolerancijom. Poslije tri dana pušta me istražni sudija i branim se sa slobode. Na smjenu su ulazili ljudi da prate suđenje, na uvodnoj riječi jedni, pa oni izlaze da uđu drugi da saslušaju odbranu, i na optužnicu dolazi treća grupa ljudi. Kada bi dolazili na suđenje, neki bi vikali: ''Kriv je, osudite ga'', neki drugi su vikali: ''Gdje ste osudili čovjeka, pa svi kupujemo devize''. I, naravno, dođe Ante Marković i donese zakon da svi možemo kupovati devize - ispričao je Čola.
