Može čovjek sto puta otići u Lukomir i naći će sto puta neku priču. Ujesen, kada oštri vjetrovi najavljuju kraj. Ne konačni, nego samo kraj do proljeća. U zimu, kada padne veliki snijeg, pa nikoga u selu nema. Ili u proljeće, kada se čovjeku od ljepote mili oko srca, mozak bistri stvarajući najljepši i najvredniji osjećaj slobode.
Lisica pored ceste, stotinjak metara dalje dolazi zvuk ovčijih zvona, miriše trava, zemlja, zrake sunca izvode vratolomije, kristalno čista voda na pojilicama za stoku...
Da je na Lukomiru najljepše u maju, kažu i prvi sagovornici reportera "Avaza" koje zatiče odmah po ulasku u selo. Pronašli smo Durana Maslešu i Ismeta Čomora, starog znanca, dobrog starca, čovjeka velikog srca, kako obrađuju njivu.
- Nemoj na oči da mi ideš ako se nisi oženio - srdačno dočekuje Ismet Čomor, uz iskreni smijeh.
A Duran ga "grdi" jer je freza naišla na kamen, a prethodno mu Ismet rekao da nema kamena na njivi.
- Ima malo - pravda se Ismet i dodaje: ''Hoću posijati malo luka, graha, mrkve. Žena će još nešto sijati, nek' sije šta joj volja. Treba posijati. Vidiš kakva su vremena.''
Duran gasi mašinu, kratki predah.
- Meni je od stresa i od posla počela brada opadati. Kosa. Doktor mi kaže da je to od stresa. Bio sam direktor jedne firme. Pokupim stvari i na Lukomir. I vratim se u život - priča Duran svoju sudbinu usput dok češe gustu prosijedu bradu.
Ismet ga podržava.
- Živa istina. I ta korona sad. De nosi maske, de rukavice, de se onim popršći. Kažem sebi: "Haj ti, bolan Ismete, na Lukomir, gore nema ničega." I popnemo se opet, i ja i Tiđa (supruga, op. a.) - pojašnjava Ismet.
Kaže da mu teško pada što su posebna pravila u džamiji.
- Nas deset dođe u džamiju da klanjamo teraviju, mala nam džamija, tobe ja rabbi. Sad nam treba teren k'o da ćemo lopte igrati, razmakni se po dva metra sa svaku stranu - na svoj način objašnjava Ismet.
Maj je, pa je u selu puno ljudi. Gostiju, turista nema, zbog "proklete korone, đavo je odnio".
Brzo će iftar.
- Kod mene ćemo, Tiđa je spremila pitu - kaže Ismet.
Njegova je zadnja i sve mora biti kako on kaže. Niko se nije puno ni opirao. U maloj lukomirskoj kući Tiđa nas dočekuje. Iftar je skoro spreman. Uskoro se i kandilji pale.
- Proći će i ovo zlo. Svako je zlo prošlo - kaže Tiđa, aludirajući na koronavirus.
Iftari se u tišini, uz šaputanje dove...
Ako je suditi po kombinaciji riječi ''luka'' i ''mir'', ovo selo Lukomir s pravom nosi to ime. I s pravom treba vjerovati u teoriju da je prije više od 300 godina tako dobilo ime.
Malo ga demantiraju stećci na ulazu u selo, koji govore i dokazuju da je selo bilo naseljeno još u 14. i 15. stoljeću.