- Kada sam se u jesen 1995. godine pozdravljao sa ocem rekao sam mu da se ne vraća dok ne dogovore kraj rata, jer se bojim da ako se rat uskoro ne završi, neće biti po redu. Rekao je "biće kako treba da bude" iako je jako dobro znao na koji red sam mislio.
On je tada otišao u Deyton pored Cincinnatija, a ja u Trebečaj nadomak Trnova. I on i ja smo otišli na ratište. Rat je tada zaustavljen, a i on i ja još uvijek čekamo da bude po redu.
I nakon svega što sam prošao, vidio i doživio od početka rata do danas, ja treba da vjerujem Hadžifejzoviću koji kaže da je Izetbegović prodao državu u Deytonu ili nekom Forti da mi govori ko je za šta kriv ili nekom Čampari koji samo priča šta je ko trebao a šta nije ili nekom Konakoviću da me uvjerava kako je skrivanjem pečata spašavao državu ili nekom nepoznatom poznaniku moga oca da mi govori da sam ja nekome nešto dužan!
Ovaj zadnji, nepoznati je donekle u pravu. Do kraja života sam dužan svakom borcu koji je dao svoj život za ovaj grad. Oni su nas sve zadužili. Dužan sam da učinim sve da ovaj grad i ova država bude što ljepše mjesto za život naše djece.
Nekada smo bili zasipani granatama, a sada lažima ....
Nekada je bilo lakše ..., napisao je Kapidžić.
