Jovan Divjak, legendarni general Armije R BiH, koji je preminuo jučer u 84. godini, napisao je pismo 2. decembra 1997. godine rahmetli Aliji Izetbegoviću, Predsjedavajućem Predsjedništva BiH, u kojem se odrekao čina brigadnog generala Armije Republike Bosne i Hercegovine.

Pismo u  prenosimo u cjelosti: 

Jovan Divjak

Logavina 6

Sarajevo

Sarajevo, 2.12.1997.

Predsedavajućem Predsedništva BiH

Gospodinu Izetbegoviću,

Obaveštavam Vas da vraćam čin brigadnog generala AR BiH u koji ste me proizveli decembra 1993. godine.

Razlozi:

1. Javno iznošenje sudskih dokumenata iz kojih se vidi da su pojedini pripadnici AR BiH brutalno ubijali civilno stranovništvo u Sarajevu, kao i svedočenje pojedinaca u zločinima koja su vršena u Grabovici, Uzdolu, Doljanima i dr. direktno dotiču moju savest i moral.

Svedokom sam kako su vojne formacije JNA, dobrovoljci iz Srbije i Crne Gore, paravojne jedinice bosanskih Srba i Vojska Republike Srpske ubijali, klali, silovali, palili i rušili sve što nije srpsko. O genocidu nad bošnjačkim narodom govorio sam na desetak međunarodnih skupova u Evropi i SAD i u preko pet stotina intervjua koje sam dao novinarima sa svih kontinenata. Kada sam govorio o blokadi Sarajeva iznosio sam podatke o poginulih oko deset hiljada i pet stotina građana i među njima oko hiljadu i šest stotina dece od snajperskih hitaca do granata najvećih kalibara.

Za čitavo vreme agresije na Bosnu i Hercegovinu odbijao sam svaku pomisao da pripadnici AR BiH mogu učiniti zločin. Tako ste i Vi govorili, kao i ljudi iz političkog vrha, verske zajednice, komandnog vrha i dr.

Pitam Vas, kako treba da reagujem kada npr. u sudskoj izjavi jednog od pripadnika AR BiH, koja je bila multinacionalnog i multireligijskog ustrojstva, pročitam sledeće: “…uveli u zemunicu snajperskog voda gdje su ih tukli nogama i rukama da bi ih nakon toga ubili tako što je (navodi se ime) uzeo u obje ruke sablju, te je zabio u vrat Nikolića… a zatim tijela ubijenih odvukli do ivice Kazana da bi (navodi se ime) nožem odvojio glavu Nikoliću od tijela, a potom oba tijela bacio u provaliju Kazana”.

Podsećam da sam Vam uputio 27. 05. 1993. godine pismenu ostavku na dužnost u Glavnom štabu Oružanih snaga zbog pojava u Sarajevu u kojima su ugroženi životi građana. Između ostalog izneti su podaci o maltretiranjima i ubistvima koja su se desila u zoni odgovornosti 10. bbr. Pozvali ste me na razgovor i povodom pisma rekli da moji podaci nisu u potpunosti tačni, ali ako su se i desili zločini; to će se utvrditi i poduzeti odgovarajuće mere. Nažalost do oktobra 1992. godine ne da nisu obustavljeni zločini, nego su se i uvećali.

Isto tako, pismom sam reagovao zbog organizovanja dženaze Mušana Topalovića-Cace septembra 1996. godine. Tada ste odgovorili na pismo i između ostalog napisali: “Ti si Cacinu dženazu doživio kao antisrpsku, drugi kao antivladinu manifestaciju, a bilo je očigledno i jedno i drugo. Izgleda da to nisi zapazio.” Vi tako, a ja sam tu dženazu doživeo kao antibosanski čin.

Ako su Armija BiH i Vlada BiH skrivali, a zatim nisu na adekvatan način sankcionirali zločin koji je izvršen nad civilima u Sarajevu 1992. 1993. godine, pa i onaj u Grabovici, Uzdolu i dr., moja je moralna obaveza da se ogradim od takvog ponašanja najodgovornijih lica u državi BiH, a u znak protesta odričem se čina brigadnog generala Armije BiH.

2. U zadnjih nekoliko meseci proizveli ste u čin brigadnog generala još nekoliko oficira AR BiH, odnosno Vojske Federacije BiH. Kao i u prethodnim slučajevima jedan broj oficira to nikako ne zaslužuju, jer ne poseduju vrhunske vojno stručne, moralne i ljudske kvalitete. Njihov odnos u odbrambeno-oslobodilačkom ratu nije takav da ih treba nagraditi generalskim činom. Naravno, to je samo moje mišljenje. Među njima ima i onih koji su “posedovali” privatne zatvore (treba pročitati izveštaj MKCK), kršili Ženevsku konvenciju HV o zaštiti žrtava rata i profitirali u ratu. Zato sam uveren da meni nije mesto na spisku sa takvim ličnostima.

3. Znam da ste upoznati sa postupkom u vezi novogodišnjeg (1996/1997) penzionisanja sedam generala Armije BiH čiji ste bili Vrhovni komandant. Ali, ne znam da li Vam je još u svežem sećanju: da sam dobrovoljno pristupio TO RBiH (mislim čak i na Vaš poziv!) pre mnogih koji sada rukovode Armijom; da sam bio aktivni učesnik događanja u Dobrovoljačkoj ulici dana 3. maja 1992. godine; da sam u najsudbonosnijim danima za odbranu Sarajeva od maja do septembra 1992. godine obilazio prve linije odbrane tri do četiri puta i pružao moralnu podršku starešinama i vojnicima; da sam predstavljao trn u oku srpskim nacionalistima jer sam ostao u “Alijinoj vojsci”; da ste me vodili u Njujork septembra 1992. godine i pokazivali kao “primer” multinacionalnosti AR BiH; da sam u petnaestak zemalja sveta govorio o agresiji na BiH, o genocidu, etnocidu, urbicidu, o čemu sam govorio i pred Haškim Tribunalom, a da me niko tome nije podučavao, i tako dalje i tome slično.

Znam da Bosnu i svoje ideale nisam izdao niti prodao.

Za sve to i drugo očekivao sam Vaš poziv – ljudsko hvala, na kraju vojničke karijere u Armiji. Za tri i po godine zvali ste me samo dva puta da tražite moje mišljenje u vezi sa odbrambeno-oslobodilačkim ratom! Znate da nikada nisam adekvatno angažovan u AR BiH s obzirom na posedovanje primernih vojno stručnih kvaliteta i sposobnosti.

Ni danas nisam siguran da li ste mi ikada verovali!?

U takvim okolnostima deplasirano je nositi zvanje brigadnog generala AR BiH. Ponosan sam što sam aprila 1992. doneo najvažniju životnu i jedino ispravnu odluka da se borim za Bosnu i Hercegovinu onako kako je to Platforma Predsjedništva RBiH trasirala. Za tu i takvu ideju boriću se do kraja života. Sebe i Bosnu nikada neću izdati.

Sarajevo, 18. 11. 1997. godine.

PS

Gospodinu Izetbegoviću,

Skoro sam bio pokoleban da odustanem od ovog pisma kada ste mi u razgovoru u Vašem kabinetu u četvrtak, 27. 11. 1997. godine, a pošto sam Vam predočio vraćanje čina, rekli: “Razmislite, ne bih volio da mi ga pošaljete!”

Međutim, Vaše izlaganje na VKBI u subotu, 29. 11. 1997. godine, kada ste između ostalog rekli: “Ja to pismo imam i u njemu se ne spominju nikakva ubistva. Spominju se maltretiranja ljudi, ali se vidi da to maltretiranje nije nikako samo nad Srbima, dakle nije na nacionalnoj osnovi, nego i nad Bošnjacima i nad Hrvatima, jer ima imena i jednih i drugih i trećih”, uverava me da ne treba da odustanem od nauma da Vam vratim čin. Pa, poštovani gospodine Izetbegoviću zajedno sa Vama borio sam se za Bosnu i Hercegovinu i jednako za Bošnjaka i Srbina i Hrvata, za svačiji pojedinačni život, za ČOVEKA.

Vi se pozivate na Kur’an pa kažete: “Ko ubije jednog čovjeka, kao da je ubio čitav svijet”. Tu ste potpuno u pravu, a to su i moji životni principi. Ali, ne znam šta znači Vaša misao koju ste izrekli da ta poruka znači “da brojanja nema”, a da se ipak Vi odlučujete da nabrojite cifru “do sto ljudi na duši”. Za mene to znači manipulisanje ajetom iz Ku’rana. Zbog brojke, koju ste spomenuli u Vašem izlaganju, podsećam Vas da imate informaciju CSB Sarajevo iz decembra 1992. godine u kojoj se navode do tada izvršena ubistva civila u gradu i to: 32 Srbina, 10 Bošnjaka i 5 Hrvata, kao i ranjavanje 10 građana Sarajeva od pripadnika OS RBiH. U izveštaju se u 80 posto slučajeva navode imena počinioca zločina. Zar ova brojka nije stravična?! Za nju se znalo decembra 1992.

Posle Vašeg izlaganja na VKBI pojačala se, nažalost, stranačko-verska propaganda protiv onih kojima je stalo do celovite Bosne i Hercegovine. A za vreme Vašeg izlaganja u vezi sa zločinima u Sarajevu u šali je bilo komentara: “Opet četnici rovare među nama!”. Da li su možda pojedinci pogrešno shvatili Vaše reči? Dobro znate da za Bosnu i Hercegovinu nisu oni iz Republike Srpske i onog dela Federacije pod uticajem vlasti iz Hrvatske, a mi koji smo ostali ovde sa Bošnjacima jesmo. U to ne treba niti želim da Vas uveravam.

Verujte, očekivao sam da ćete reći rečenicu, dve da je BiH opstala i da jedino može preživeti sa onim Bošnjacima, Srbima, Hrvatima, Jevrejima, Albancima, Romima i onima iz mešanih brakova, kojima je Bosna i Hercegovina jedna i jedina. Nažalost, u onome o čemu ste govorili i Vašim porukama nisam osetio da računate na mene, na nas ostale.

To je još jedan razlog više da Vam vratim čin generala Armije Bosne i Hercegovine. Do kraja života ostajem veran sebi i Bosni i Hercegovini.

Moja čast je moj život, oboje su u jedno srasli. Uzmete li mi čast, moj život niste spasli. (Shakespeare)

S poštovanjem,

Jovan Divjak - napisao je legendarni general.