Za ljubitelje rok zvuka, i to onog dobrog, svaka svirka “Disciplin A Kitschme” (DAK) prilika je za čisto uživanje. Tako će biti i 8. decembra, kad ovaj beogradski bend, na čelu s legendarnim Dušanom Kojićem Kojom (57), svira u sarajevskom klubu “Jazzbina”.

Koja je pravi roker - žestok, originalan i čovjek sa stavom. Samozatajan je, uglavnom komunicira mailom i ostavlja dojam osobe koja itekako drži do onoga što o se o njemu piše. Postalo je nešto kao urbana legenda to što nije imao mobilni telefon te se tek nedavno odlučio za njega, i to za onaj najobičniji. Kažu da još nema sat. Može mu se.

Dakle, uoči svirke u bh. prijestonici Koja je iz Beograda govorio za “Dnevni avaz”.

 Vježba se i kuje

U decembru ponovo svirate u jednom klubu u Sarajevu. Smatrate li da je rok ponovo postao underground kultura ili...?

- S klubom “Jazzbina” dogovorili smo se da zasviramo kod njih za njihov drugi rođendan tako da to jeste ekskluzivni klupski nastup u manjem prostoru. Koliko se da primijetiti, “Jazzbina” je vodeći klub u Sarajevu i s njima imamo najbolji mogući odnos. Underground ili ne, svejedno je. Ne može se taj buntovni plamen ugasiti tek tako… A sportske hale izbjegavamo koliko možemo, sigurno.

Koliko se Sarajevo nekad i sada razlikuje u Vašoj percepciji?

- “Disciplin A Kitschme” nastupa po cijeloj bivšoj domovini i, što se nas i naše publike tiče, sve doživljavamo kao i ranije. Tu su i novi naraštaji koji shvataju da je ovo nešto dobro i plemenito, mnogo veće i značajnije od političkog zla, koje i dalje prati ovaj region.

 Sprema li “Disciplin A Kitschme” nešto novo?

- Da, sigurno. Vježba se i kuje.

Zeleni Zub

“Neukusu treba reći NE”, prema mišljenju mnogih, numera je koja je danas aktuelnija nego ikad ranije. Vašu generaciju u dobroj mjeri oblikovala je muzika. A kako je to, prema Vašem mišljenu, danas?

- “Neukusu treba reći NE” reakcija je na ono što nas okružuje. Ako je i dalje vrlo aktuelna, to samo takvom tekstu ide u prilog. Neki ljudi pogrešno shvataju da se tekst odnosi na turbofolk. Prije svega, nikako se ne bih teritorijalno ograničio, naši tekstovi su univerzalni, mogu se dešavati i na suprotnoj strani planete. A spomenuta turbopošast samo je dio problema i neukusa kojim smo okruženi. Problem je kad mladi na društvenim mrežama šeruju turbofolk pjesme, tobože se sprdajući tome, ne shvatajući da takvim potezom upravo glorificiraju ono čemu se, navodno, smiju.

Pitala bih Vas: "Kada kažeš muzika, na šta tačno misliš, reci mi".

- Kažem, veoma je zanimljivo da me devedest posto novinara pita to, odlično im legne naslov albuma iz 2007. To je, inače, konstatacija stanja u svjetskoj muzičkoj industriji i popularnoj muzici uopće u formi pitanja.

“Nije dobro Bijelo dugme, nije dobra Katarina... Šta je dobro, šta nam treba...” Je li i danas Vaš odgovor: “Kičme, Kičme disciplina”?

- A kakav bi bio drugi odgovor? Mislim, mi tu pjesmu danas ne sviramo isključivo zbog te nesretne sudbine EKV-a.

Zeleni Zub je krajem osamdesetih bio na planeti dosade. A gdje je danas?

- U orbiti, dok je mlađi brat Crni Zub zadužen za planetu dosade.

Zlatna ribica

Koliko je vrijeme u "Šarlo Akrobatu" utjecalo na Vaš muzički put?

- Sigurno mnogo, veoma sam ponosan na taj bend.

Ako bi Vam zlatna ribica ponudila da Vam ostvari tri želje, koje bi to bile?

- Gdje je ta ribica, daj da je jednom i vidimo pa ćemo lako.

Mnogo je nevažnih grupa

Pet najvažnijih numera u historiji ex-YU roka?

- Nisam dovoljno potkovan da bih popunio ovaj upitnik. Mnogo je nevažnih albuma, grupa i pjesama, ne može čovjek da se snađe. Volio sam uvijek “Buldožer”, “Pop mašinu”, “Time”…

Kako preživljavam...

Kako doživljavate društveno stanje u regionu?

- Mislite, kako preživljavam spomenuto stanje? Evo, nekako…

Rekao je...

- Ponekad se sjetim koliko imam godina pa, onda, sebe pitam: Šta je to 56, 13 ili 60? To su samo brojevi i ništa više. Mlad si u onoj mjeri u kojoj se tako osjećaš.

- Paradoksalno je, jer internet postoji. I dalje su svi u svojim omeđenim teritorijicama.

- Vole ljudi narodnu muziku i sport, opet je proradio ruralni gen. Tako je bilo i ranije, ali je tada to bila veća zemlja sa manje medija, s objedinjenom TV mrežom i regularnom TV emisijom “Hit meseca” tako da je bilo lakše skrenuti pažnju na sebe.

- Nagradama ne pridajem važnost, to su odveć konvencionalne stvari i skoro uvijek su tu nečiji interesi prisutni, ali mi se dopalo kad je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu.

-Hendriks je sve. On je i bluz, i rok, i fank, čak i pank, samo što se, naravno, to tad nije tako zvalo,