Mladić Predrag Nikolić (20) iz Leskovcau Srbiji, stasiti sportista, zdrav i prav, zbog koronavirus je bio na ivici života i smrti, ali majka, otac i sestra ipak su dočekali, poslije 17 dana borbe, da opet čuju glas svog mezimca.
- Doktor mi je, otprilike, rekao da imam pola sata da se sa sinom pozdravim i to je to. Čula sam se sa njim poslednji put oko pola jedanaest uveče. Rekao mi je: „Ja nisam za ovdje! Vadite me odavde! Kakvi ste vi roditelji, ovdje umiru!“ U ponoć je već bio na respiratoru. Moj sin, u oktobru treba da napuni tek 21. godinu, zdrav i prav, košarkaš, bio je na respiratoru zbog korone, na korak od smrti, sve mu je redom otkazivalo, krv mu je išla iz nosa i usta, priča Suzana Nikolić iz okoline Leskovca, čiji je sin za čas završio na respiratoru u Kliničkom centru Niš.
Iznad njegovog kreveta su i baloni dobrodošlice, okačeni tog 4. avgusta, kad im se vratio.
Oko njegovog kreveta čitav tim u skafanderima. Vrijeme je za vježbe – jedna noga, polako savijanje, pa opružanje. Pa druga noga. Još slabo priča. Ali uspjeva da razgovara i telefonom s porodicom.
Majka Suzana kaže da ih je sve zatekla užasna dijagnoza. Mladić je, navodi, od malih nogu trenirao fudbal, rukomet i košarku, a dva-tri dana prije nego pošto ga je koronavirus oborio bio je i u teretani, piše Telegraf.
– Nismo znali šta nas je snašlo. Hitno je iz Leskovca prebačen u Niš. A nama uopšte nije djelovao tako loše. Čak smo i razgovarali s njim. A u Nišu smo saznali strašnu istinu – da njegovo srce radi sa 20 posto kapaciteta, sve počinje da otkazuje…. Odmah je uslijedio i respirator, sjeća se Suzana.
Nakon 17 dana agonije , desilo se i čudo.
– Došao je i taj dan. Zazvonio je telefon i čula sam svoje dijete! Živ je! Nije više na respiratoru! Sreći našoj nije bilo kraja. Jedva je pričao, ali uspio je da kaže da je dobro. I opet ono njegovo: „Izvucite me odavde.“ Žao mi ga je. Razumijem ga, vidio je i kako je čovjek pored njega umro. Ali on je u najboljim rukama i ostaće tamo dok ljekari ne kažu da ide dalje. Samo kad nam se vratio i da bude dobro, priča Suzana.
Koliko je stanje bilo dramatično opisuje i prof. dr Radmilo Janković, direktor Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju KC Niš.
– Peđa je naš najmlađi pacijent na respiratoru. Kad su mi ljekari iz Leskovca rekli da šalju vrlo teškog pacijenta koji je 1999. godište, frapirao sam se. A onda sam negodovao uz pitanje šta su čekali dosad, računajući da je ležao kod njih nekoliko dana. Međutim, ispalo je da se dečko kod njih javio 12 sati prije toga, da je već imao multiorgansku insuficijenciju, nizak krvni pritisak, ejakcionu frakciju ispod 40 posto, što znači da srce nije pumpalo. Saturacija je bila ispod 50, pluća puna vode, otkazivala su, laboratorijski nalaz užasan – feritin preko 10.000, LDH preko 1.000. Najprije smo ga stabilizovali, a iste noći je intubiran i stavljen na mehaničku ventilaciju. Krv je išla gdje god da ga pipneš, iz usta, nosa, ističe prof. Janković.
On dodaje da je mladić bio na vazopresurnoj potpori, na dobutaminu, koji mu je održavao pritisak i srčanu funkciju.
– Vodu iz pluća smo drenirali. Pluća su imala infiltrate slične radiološkoj slici koju pravi kovid pneumonija. Stanje se još komplikovalo narednih dana. Već sutradan su počeli da skaču parametri koji pokazuju bubrežnu funkciju – kreatinin i do 700, urea i do 50. Bubrezi otkazuju, slijedi dijaliza. Konstatujemo i miokarditis. Bili smo uporni, pa smo ga skinuli s dobutamina, te su srce i pritisak bili bolji. Imao je i insuficijenciju jetre, i to smo uspjeli da saniramo. Nekoliko dana smo se borili da ga iščupamo iz bubrežne insuficijencije, i onda je laboratorija krenula da se stabilizuje. Potom smo ga polako odvajali od respiratora i posle 17 dana smo uspjeli u tome. Sad je bez mašine i bez kiseonika. Diše svojim plućima. Ali je i dalje ozbiljan pacijent, ostaje u jedinici intenzivne njege. Ipak, smatramo da dobijamo bitku za njegov život. Vraćen je iz mrtvih, zaključuje Janković.Majka ističe da duguje neizmernu zahvalnost ljekarima.
– Zahvalni smo prvo dr Spasiću, čini mi se da je tako pisalo ime na skafanderu, koji je našeg sina iz bolnice u Leskovcu hitno prebacio u Niš, shvatajući koliko je stanje ozbiljno. Neizmerno smo zahvalni cijelom Kliničkom centru Niš, svim ljekarima, sestrama, tehničarima, osoblju, svima s prof. dr Radmilom Jankovićem na čelu. Taj čovek je divan. Nekako sam došla do njegovog broja telefona, napisala mu poruku da sam očajna majka i odmah je odgovorio. I sve vrijeme je uz nas. I nijednog momenta nam nije dao lažnu nadu, sve vrijeme je bio realan i oprezan. Tek neki dan je rekao da može da kaže da je optimista, ali da će oporavak biti duži.
Mladić je na prijemu u KC Niš imao i IgG antitela, što znači da je već preležao koronu, i IgM, što znači da je trenutno ima.
– Iako zvuči čudno da je imao obje vrste antitijela na prijemu, moguće je da osoba bude pozitivna nekoliko dana i na jedna i na druga. Recimo, osam-devet dana od početka bolesti, prvo se stvaraju IgM antitela, pa potom IgG, da bi se posle toga IgM izgubila, objašnjava prof. Janković.
Analize u KC Niš su pokazale da je još ranije preležao i koksaki virus i mononukleozu, a da to nije ni znao.
– Analizama je utvrđeno da je Peđa svojevremeno imao i koksaki virus, koji inače napada srce, i Epštajn-Barov virus koji prouzrokuje infektivnu mononukleozu, poznatu po tome što napada jetru, kaže prof. Janković, dok majka Suzana dodaje:
– Neko vrijeme se žalio na glavobolje, a mi smo to vezivali za njegove česte izlaske, žurke i dobar provod, poslije kog je ustajao rano da radi. A sad pomišljam da je to možda bilo i od tog koksakija. Inače, mi smo privatnici, imamo dosta radnika i, za divno čudo, niko od njih, kao ni suprug, ja, ćerka i bliska rodbina, nije zaražen.
