Ništa lakše nego na Balkanu raspaliti međunacionalne sukobe. Požari iz devedesetih još se puše i tinjaju, a tek jedna iskra na pogrešnom mjestu dovoljna je za vatrenu stihiju koja će progutati ljude, sela, gradove...
Nakon protjerivanja Marka Đurića s Kosova, reakcije srbijanskih zvaničnika i strogo kontroliranih medija u Beogradu bile su identično huškačke. Na Twitteru ih je poredao novinar Sanel Kajan. Začepite uši, moliću lijepo: „Šiptarski teroristi; Takozvano samoproglašeno Kosovo; Lažna šiptarska paradržava; Predsednik privremene takozvane Vlade Kosova; Privremeni takozvani predsednik Tači...“
Verbalnim ludilom nije oskudijevala niti politička scena u Srbiji. Naravno, najgrlatiji je bio sveprisutni, nedodirljivi i cmizdravi predsjednik Aleksandar Vučić. U svom obraćanju naciji spominjao je „Terorističku bandu; Terorističku državu; Bande terorista; Lažljive Albance i magarce“...
Vučić je iz sigurne zavjetrine predsjedničke Palate najavio i kako „Srbe s Kosova niko ne sme ponižavati“. I da će, eto, njegov režim najoštrije odgovoriti na napade. Slične parole, samo prije tridesetak godina, urlao je i Slobodan Milošević. Krajnji rezultat te bolesne velikosrpske politike jeste da je Milošević barem mogao zakoračiti na Gazimestan i tamo održati miting s kojeg će najaviti smrt Jugoslavije.
Za razliku od nepresuđenog ratnog zločinca, Vučić Kosovo može vidjeti još samo na televiziji... Kosovsku nezavisnost priznalo je stotinjak država. Srbija će to uraditi najkasnije do kraja ove godine. Vučić, poznato je, drži do svojih obećanja iz Brisela i Berlina, ali i onih izgovorenih na tajnim večerama u Njujorku i Parizu.
Zato je pitanje dana kad će i notorni Aleksandar Vulin prestati spominjati onu Metohiju i prihvatiti realnost. Da, Kosovo i Srbija su komšijske, potpuno odvojene i nezavisne države. Nema to nikakve veze sa mitologijom, nego sa zdravim razumom, međunarodnom politikom i geografijom...
