Kada je Sebastijan Legič (38), Poljak iz oblasti Mazurje s istoka Poljske, došao na kafu i da kupi ribu na bosanskogradiškoj tržnici, začas je bio okružen prijateljima. Obradovao je Slavicu, Željka i Bajru i popio kafu s njima. Sebastijan je gradiški zet, oženio se Vanjom iz ovdašnjeg sela Kozinci.

- Radio sam u Njemačkoj, tu je došla i Vanja. I pomalo - mi se zbližismo i zaljubismo. Imamo dvoje djece i lijepo nam je - priča vrlo razumljivo Sebastijan.

Dosta slobode

U Bosanskoj Gradišci je nakratko, došao je da obiđe ženinu rodbinu i brojne prijatelje u gradu. Po prirodi je veseljak i ljudi ga vole.

- Dobri su ljudi ovdje. U Bosni se dobro jede i dobro pije, samo što mi stomak ne eksplodira. Ovdje ima dosta slobode, jedino se puno radi za malo novaca. Da se malo više zarađuje, preselio bih se u suprugino selo. Ja volim selo, kada me neko pita iz kojeg sam grada, ja kažem da sam iz jednog sela od Varšave prema istoku, prema Bjelorusiji i Ukrajini - naglašava Legič.

Zemlja iz snova

Simpatični i pričljivi Poljak kaže da je mentalitet Bosanaca i Poljaka sličan, sličan je i jezik, samo je razlika u izgovoru.

- Bosna je jedinstvena, ovdje ljudi jedni drugima idu za Bajram, pa za oba Božića. Bosna je za mene zemlja iz snova. Za vikend sam bio na Vlašiću, sve je dobro, jedino nije dobro što se autom ne može svugdje prići. Išli smo kod ženine rodbine pa smo morali i pješačiti uzbrdo. Ali to je Bosna, zemlja o kojoj sve najljepše pričam mojim sunarodnjacima Poljacima - rekao je Sebastijan.