Iako su jučer u Potočarima bile hiljade duša koje su došle da klanjaju dženazu žrtvama genocida i obiđu mezare svojih ubijenih, sam, bez ikoga svog, pored jednog nišana sjedio je Mirsad Ibrahimović.
Niz lice su mu se slijevale suze. Ni Fatihu nije mogao učiti, jer su jecaji prekidali dovu. Čas bi zagrlio nišan, čas ljubio zemlju. Gorko je plakao, a u crnoj zemlji ležao je njegov otac.
Gorki jecaji
Nikoga nije bilo da mu priđe, upita ga šta mu je, za kim tako tužno jeca. U jednom momentu, ovaj mladić nageo se nad nišan i nešto poluglasno pričao.
Na pitanje kome priča i šta je rekao, kazao nam je:
- Pričam svome babi. Rekao sam mu da se za koji dan ženim.
Potom mu je nestalo glasa, rukama je poklopio lice i ponovo zaplakao. Kao malo dijete. Kao dijete od godinu i po, koliko je imao kad je ostao bez oca.
- Ovo mi je najteži dan, nikad se nisam ovoliko isplakao. Babu nisam upamtio. Kako rastem, sve mi više nedostaje, najviše u bitnim momentima u životu - kazao nam je Mirsad.
Oca zna samo sa slika.
Prva dženaza
- Samo po slikama, koje čuvamo k'o oči u glavi. Babu su ukopali na prvoj dženazi. Tada sam bio mali, nisu mi dali ni da idem sa mamom na identifikaciju niti na dženazu. Ni ukopati ga nisam mogao. Ovog 11. jula posebno mi je teško što babe nema. Danas sam došao da mu kažem da se ženim za manje od sedam dana. Nema mog babe da me zagrli, da mladu dočeka... Nema ni amidže, daidže... - kaže Mirsad.
