Tomas Bernhard jedan je od najznačajnijih, a po nekima i jedan od najgenijalnijih, austrijskih pisaca druge polovine 20. vijeka. Živio je od 1931. do 1989. godine.

Skoro sva njegova djela prožima neizlječiva mržnja i prezir prema malograđanštini. Njegov stil pisanja je hipnotički, pun ponavljanja i dugih rečenica u službi da se bolje dočara ono što tišti i pritiska.

Iz zbirke njegovih priča “Ludilo”, izdvajamo jednu pod nazivom “Obrnuto”:

“Iako sam zoološke vrtove oduvjek mrzio, a ljude koji takve vrtove posjećuju smatrao veoma sumnjivim, jednom sam tako morao da izađem do Šenbruna po želji mog pratioca, nekog profesora teologije i da zastanemo pred kavezom s majmunima, koje je moj pratilac hranio nekakvom hranom koju je za tu priliku bio ponio. Taman je profesor teologije, moj nekadašnji kolega sa studija koji me je pozvao da sa njim posjetim Šenbrun, podjelio majmunima svu hranu ponijetu za tu priliku, kada su iznenada majmuni počeli da sakupljaju hranu razbacanu po podu i da je kroz rešetke nude nama.

Profesora teologije i mene toliko je uplašilo takvo iznenadno ponašanje majmuna da smo se istog trenutka okrenuli i smjesta kroz najbliži izlaz napustili Šenbrun.”